Pri aktivnom učenju je zadatak visokoškolskog profesora da studente pomakne iz faze memorisanja u aktivniji način učenja, u kome student razume materiju na dubljem nivou i aktivno gradi novo znanje na osnovu sopstvenih iskustava, i onoga što već zna.
Sa aktivnim učenjem studenti imaju važnu ulogu u sopstvenom procesu učenja, dok je uloga visokoškolskih profesora da podstiču razmišljanje studenata. Studenti grade znanje i razumevanje kao odgovor na mogućnosti, koje nudi njihov visokoškolski profesor. Kroz aktivno učenje studente podstičemo da budu sposobni da analiziraju, vrednuju i sintetizuju ideje (sa time dostići kompetencije Bloom-ove taksonomije višega reda). Kvalifikovani visokoškolski profesori te dublje nivoe razumevanja više omogućavaju sa obezbeđivanjem okruženja za učenje, mogućnosti, interakcija, zadataka i uputstava, koji podstiču produbljeno učenje.
U procesu aktivnog učenja su studenti aktivni i metakognitivni, što znači da su sposobni da vrednuju sopstveno znanje i učenje. Često se koristi refleksija, koja omogućava pojedincu da uči iz iskustava o sebi, svom radu i šireg društva i kulture.
Kako aktivno učenje podstiče studente da preuzmu centralnu ulogu u svom učenju, to ih bolje priprema na buduće zaposlenje. Sa uključivanjem aktivnosti, kao što su studije slučaja, problemsko učenje, simulacije itd., podučavanje omogućava studentima da steknu veštine i kompetencije, koje su od suštinske važnosti za radna mesta.
Ključne prednosti aktivnog učenja su:
Za efikasno i uspešno stvaranje, visokoškolski profesori moraju da prate strukturirani proces, koji uključuje pet osnovnih elemenata aktivnog učenja:
1. Konstantne i ažurne povratne informacije
Povratne informacije su suštinski deo efikasnog učenja. Učenje je najefikasnije kada ga prate povratne informacije stručnjaka (profesor, mentor), koji sa povratnim informacijama pomaže da se reše izazovi ili poteškoće, i nudi potencijalna rešenja. Važne su procesne povratne informacije, koje su usmerene na poboljšanje procesa učenja, - šta uraditi drugačije, kako bi student dostigao rezultat učenja. Povratne informacije je potrebno obraditi više kao raspravu ili konstruktivni dijalog, nego kao jednosmerno usmerene informacije od mentora/visokoškolskog profesora do studenta. To omogućava studentu da preuzme nadzor nad sopstvenim učenjem, i da tako da postane aktivni učesnik u procesu. Povratne informacije mogu da poboljšaju studentovo samopouzdanje, samosvest i entuzijazam za učenjem.
2. Mikro učenje
Sa mikro učenjem je prenos znanja za 17% efikasniji. Ako je nastavni sadržaj podeljen na manje delove, fokusiraniji i lako dostupan, studenti mogu da ga prate svojim tempom, gde god da se nalaze, i što je najvažnije, kada su 'spremni'. Mikro učenje u odeljcima 3-7 minuta odgovara kapacitetu radne memorije, i rasponu pažnje ljudi. Stvara 50% veću angažovanost i posvećenost studenata. Korišćenjem mikro učenja studenti bolje upijaju ključne tačke, i zadržavaju ih tako što informacije čuvaju i upotrebljavaju u svoju korist.
3. Upotreba različitih strategija učenja
Aktivno učenje uključuje upotrebu različitih stilova učenja. Korišćenje slika, simulacija i prototipa, na primer, može da oživi ideje, naglasi različne vidike problema i izazove razmišljanje o mogućim rešenjima. Efikasno je i korišćenje pričanja priča, jer istraživanja govore, da priče ljudima pomažu da zapamte informacije i promene svoja uverenja, pretpostavke i teorije.
4. Timski rad
Rad u grupama povećava angažovanost, učenje i motivaciju. Studenti sa timskim radom obično razvijaju i poboljšavaju kompetencije rešavanja problema, imaju veću motivaciju za učenje, predstavljau kvalitetna rešenja. Istovremeno se sa stalno usmerenom interakcijom u grupi razvijaju efikasnije komunikacione i međuljudske veštine.
5. Novo definisani odnos između profesora i studenta
Visokoškolski profesori preuzimaju ulogu moderatora: moderiranje rasprava, pružanje povratnih informacija, nadzor vremena, priprema i predlaganje aktivnosti, kao i vođenje ocenjivanja i vrednovanja studenata. Važnu ulogu imaju dijalog i socijalna interakcija, zajedno sa moderiranjem, usmeravanjem i povratnim informacijama kolega, mentora i visokoškolskih profesora. Uloga visokoškolskih profesora i mentora je i podsticanje samorefleksije i planiranja sopstvenog procesa učenja (Šta već znam?, šta još moram da naučim).
Sistematičan uspeh je postignut kada su svi stvaraoci aktivnog učenja udruženi u celovit sistem kreiranja vrednosti, pri čemu aktivnu ulogu imaju kako student, tako i visokoškolski profesor.
